video igre

Race Driver: GRID

Najveći broj zapažanja koja smo proslog meseca izneli u recenziji demo izdanja GRID-a važi i za konačnu verziju, uz dva velika plusa: ispravljen je problem sa zanošenjem zadnjeg dela vozila i stabilniji je frame rate, odnosno još je bolja optimizacija koda. Upravljanje preko tastature zbog toga je manje stresno, ali analogni upravljač ipak ostaje sredstvo izbora. Potencijali grafičkog enginea još više dolaze do izražaja u novim okruženjima, majstorski oslikanim urbanim i ruralnim predelima, mada nam i dalje smeta prenaglašeno zamućenje slike pri većim brzinama.

GRID je igra za brze reflekse i čvrstu koncentraciju, adrenalinski trening živaca u kome se pitanje opstanka odlučuje u deliću sekunde, bez sigurnog pobednika do samog kraja. Nedostatak pažnje po pravilu dovodi do grešaka koje se teško ispravljaju, pa se čini da je nekad potrebno više sreće nego umeća. Srećom, činjenica da i AI suparnici imaju podjednake šanse da nagrabuse, u dobroj meri eliminiše frustraciju. Šta da radite kada na korak do cilja točak sklizne i odvede vas u zagrljaj najbliže bandere? Da plačete, dignete ruku na računar ili istrčite desetak krugova oko zgrade? Ništa od toga, dovoljno je da se preko opcije flashback, po sistemu „puj-pike ne važi”, vratite nekoliko sekundi unazad kroz vreme i sprečite sigurnu katastrofu. Fazon iz Prince of Persia funkcioniše iznenađujuće dobro i treba ga prihvatiti kao pozitivnu inovaciju, iako igri daje bajkoviti prizvuk (uostalom, ne sećamo se da se neko bunio zbog uvođenja usporene akcije u Need for Speedu).

Kao i TOCA Race Driver 3, GRID je pravi karneval svih mogućih vozačkih disciplina koje su razrađene do detalja. Konačno smo se oprostili od off-road disciplina, ali smo zato dobili mogućnost ilegalnog trkanja preko režima Toug, koji promoviše ulične trke „jedan na jedan”, doduše daleko od gradske vreve (ipak, vodite računa o živom saobraćaju). Poseban doživljaj jesu Formula 1000 i Wec Le Man, u kome ćete tokom dvanaestominutne vožnje prisustvovati upečatljivoj smeni dana i noći, kao i Demolition Derby – krljanje na kratkim kružnim stazama (u ovu kategoriju slobodno možemo svrstati i sve online discipline, budući da serverima gospodare kauboji koji ne poštuju pravila fer-pleja).Okosnicu igre čini karijera (GRID World), koja podrazumeva dugačku seriju od pedesetak trka na lokacijama u Americi, Japanu i Evropi (sve tri grupe trka imaju karakterističan vozni park, profil staza i pravila). Diverzitet trka je izvanredan: u jednom trenutku paraćete asfalt na ulicama San Franciska, da biste u sledećem krugu forsirali Nirnburg, Le Man ili Tokijsko predgrađe u društvu poletnih Azijata koji žive za drifting. Razvojni put vozača sledi ustaljeni kliše: počinjete od nule, a kada zaradite 40K dolara za prvi automobil počinje lov na bodove, reputaciju i novac koji otvara vrata prestižnih takmičenja. Do dobrog rejtinga i lepe zarade ne dolazi se samo pobeđivanjem, nekada je dovoljno trku završiti iznad određenog mesta ili ispred nekog vozača, pa ćete zaraditi ponešto, kao i kada trku završite ispod očekivanja (dobar trik za motivisanje manje veštih igrača). Što se opcija za friziranje i lickanje tiče, ovde za njih nije bilo mesta, a ni naročite potrebe (na kraju krajeva, ovo je simulacija vožnje, a ne praktična nastava iz likovnog).

Što se fizike tiče, GRID je daleko od striktno autentične simulacije, i nešto je jednostavniji od prethodnih Race Drivera. Ipak, bilo bi neozbiljno prilepiti mu etiketu arkadnog nonsensa tipa NFS i SEGA RALLY. GRID ne preslikava stvarni život, ali je zato pun života – to je prava akciona simulacija koja „shvata” samu srž ovog sporta i uspešno dočarava uzbuđenje koje ga prati. Stvari postaju ozbiljnije kada se isključe opcije za asistiranu vožnju, čime se dobija veći stepen kontrole nad vozilom, ali i veća opasnost od pojave „sitnih” grešaka koje, da podsetimo, GRID ne prašta tako lako. Za početak je bolje osloniti se na opcije za pomoć u vožnji i uvežbavati doziranje kočenja, što je od ključnog značaja. Nažalost (ili na sreću), sila kočenja je toliko jaka da će se automobil od tonu i po, koji juri dvesta i kusur kilometara na čas, bezbedno zaustaviti za dve do tri sekunde (da je inercija realno simulirana, posle takvog kočenja, vozača bi špahtlom skidali sa šoferšajbne). Ručna kočnica je u ovim okolnostima izlišna, i treba biti pravi majstor pa izvesti zanošenje s klizanjem u krivini. Sa druge strane, to ostavlja dovoljno prostora za ispravljanje grešaka i nadoknadu izgubljenog vremena u krivinama (za AI suparnike, fizički zakoni su izgleda nešto stroži).

Upravljanje se drastično razlikuje od modela do modela, pri čemu su bolidi novijeg godišta daleko poslušniji od starijih modela kojima veća doza „steroida” baš i ne prija. Neki od njih praktično su neupravljivi bez asistirane vožnje. Nekonzistentno upravljanje, opet, ne treba shvatiti kao nedostatak, već kao još jedan doprinos sveukupnoj raznovrsnosti igre i priliku da svako nađe model koji mu idealno „leži”. O damage modelu pisali smo u prošlom broju, ali ćemo ponoviti da su mehanička oštećenja faktor s kojim treba ozbiljno računati. Jedan jači udarac ili niz nežnijih „češanja” rezultovaće krivljenjem ili pucanjem osovine, debalansiranjem trapa i vešanja, pregrevanjem motora, „smrzavanjem” menjača i drugim kvarovima koji će vam potpuno vezati ruke. Zato, ne dozvolite da vas nestrpljenje povede u hazardna preticanja na prvim krivinama, dok su vozila još uvek u gustoj formaciji. Na kraju trke postoji odličan replay, bez mogućnosti snimanja i eksportovanja video zapisa (kada su već napravili tako lepu igru, autori su mogli da predvide i ovu opciju).

Race Drived: GRID definitivna je potvrda da Codemasters zna šta radi i kako treba da radi. Najbolja arkadna vožnja koju je PC video ozbiljnija je i „toplija” od svih konkurenata jer ne zaboravlja najvažniju činjenicu – da u igri treba, pre svega, uživati. Neko je rekao da je GRID sve ono što je NFS hteo da bude, i bio je potpuno u pravu.